SR EN

BLOG

Opredelite se: mober, žrtva, “otrovne strelice” ili tiha većina

Objavljeno: 28. 01. 2019. Autor: Biljana

Mobing na fakultetima u Srbiji

Mobing na poslu karakteriše sistematsko psihološko zlostavljanje ili ponižavanje osobe koje sprovode pojedinac ili grupa u cilju oštećenja  ugleda, časti, ljudskog dostojanstva i integriteta žrtve, što na kraju dovodi žrtvu do toga da napusti posao. Umesto evropskog izraza mobing koristi se i izraz zlostavljanje. Mobing negativno utiče na zdravlje zaposlenih, a u nekim profesijama, obično u novinarstvu i politici, krajnji ishod  mobinga može biti i ubistvo žrtve. Takođe, mobing može da izazove suicidalne ideje kod žrtve.

U Srbiji je mobing najviše zastupljen u prosveti i zdravstvu. Prva presuda za mobing u našoj zemlji je doneta 2008. godine, dok je prva pravosnažna presuda za zlostavljanje na radu na univerzitetu u Srbiji doneta 2012. u slučaju gde je profesor sprečavao asistenta da obavlja svoje radne dužnosti, slao mu preteće i uvredljive SMS poruke kao i na druge načine vređao njegovu čast i ugled, ucenjivao da glasa za izbacivanje drugih kolega sa fakulteta. Zbog onemogućavanja asistenta da se usavršava i napreduje na poslu, asistent je ostao bez ugovora o radu.

Mobing je stara pojava koja je prisutna otkad postoji želja pojedinca za vlašću, dominacijom i ponižavanjem drugih, koja može biti izazvana ljubomorom, mržnjom, osećajem zavisti itd. Prema jednoj studiji, najčešće navođeni faktori koji bi mogli pokrenuti mobing su: superiornost mobera, sebičnost, lični problemi koji često proističu iz problema kod kuće, kompleksi, ljubomora, uzajamno neslaganje, postizanje rasta karijere i psihološki teror na račun drugog. Glavne osobine „tipične žrtve“ su: visoka motivisanost i odgovornost na radu, spremnost na ukazivanje grešaka i propusta, borbenost i uverenje da je pravda dostižna, itd.

Zlostavljanja na univerzitetima i fakultetima su usmerena na to da se asistentima i kandidatima za naučna zvanja onemoguće bolje pozicije na fakultetu. Metode ometanja su raznovrsne, a tipične su: permanentno opstruiranje i odlaganje sastanaka komisije koja odlučuje o kandidatu i terminu ispita, širenje glasina i negativnih komentara o kandidatu u univerzitetskoj zajednici. Jedan od eklatantnijih primera mobinga su je uslovljavanje zaposlenih da glasaju po naređenju.

Neki od profesora, članova komisije ili onih koji na bilo koji način mogu da odlučuju o napredovanju, zahtevaju od kandidata da svoje radove objavljuje pod njihovim imenom, unedogled odlažu izjašnjavanja o radu kandidata itd.  Skoro 80% doktoranada je reklo da u Srbiji postoji ozbiljan problem sa “dopisivanjem” autora na naučne radove, a čak 46% ispitanih odgovorilo je da su se lično susreli s pritiskom da dopišu nekoga od kolega / profesora / saradnika na rad iako ta osoba nije učestvovala u radu.

Pored neetičnosti i usporavanja napredovanja kandidata, dopisivanje koautora ima još neke posledice o kojima se nigde ne govori. Dopisivanjem koautora na radove, profesori stiču reference za neku oblast iz koje ne poseduju odgovarajuće znanje, a uz to još i nisu zainteresovani da ga steknu. Tako, profesor može da ima reference sa kojima formalno ispunjava uslov za mentora za oblast za koju nema adekvatno znanje.  Rezultati ispitivanja doktoranada u Srbiji pokazuju da  kod 9% doktoranada mentori ne učestvuju u izradi njihove doktorske disertacije, 7% doktoranada i posle tri godine nema određenog mentora. Oko 40% doktoranada smatra da nastava na doktorskim studijama nije kvalitetna, a profesori na doktorskim studijama nisu zainteresovani za kvalitet istih.

Zlostavljanje profesora se sprovodi različitim opstrukcijama izbora u viša zvanja koja idu toliko daleko da se pretnjom gubitka posla ne usvajaju pozitivni referati sa matičnih fakulteta koji imaju složenije  kriterijume  od  fakulteta  na  kome  je  kandidat  zaposlen. Kod izbora u viša zvanja se dešava da o potencijalnom izboru kandidata u više zvanje, odlučuju profesori koji imaju zvanično više zvanje od kandidata, ali ne ispunjavaju uslove za zvanje koje nose ili imaju značajno manji naučni doprinos od kandidata čiji se izbor razmatra. Negativnom selekcijom kadrova dobijaju se profesori bez integriteta, sa niskim moralnim normama, koji teže da zadrže svoje pozicije.

 

Grafikon 1: Funkcionisanje umreženog mobinga na fakultetima u Srbiji

 

Na Grafikonu 1 je prikazano funkcionisanje umreženog mobinga na fakultetima u Srbiji. Na njoj se vidi da je mobing u visokom obrazovanju piramidalnog karaktera i zastupljen je i po vertikali i po horizontali, tj. mobing sprovode osobe i sa višom i istom pozicijom u odnosu na žrtvu. Na vrhu piramide je dekan koji određenom broju lica pruža različite benefite: podrška u korupciji (širokoj javnosti poznata afera „Indeks“ ), produženje radnog odnosa i nakon sticanja uslova za penziju, prevremeno raspisivanje konkursa za izbor u više zvanje, biranje za mesta šefa, članove različitih komisija, itd. Treba napomenuti da dekan ne mora biti glavni mober koji ciljano pravi mrežu, već da to može biti i visokopozicionirani manipualtivni „vladar iz senke“ koji ucenjuje dekana. Šefovi katedri i članovi različitih komisija među zaposlenima šire strah od nezavršavanja doktorskih studija, prete otkazima, neizborom u viša zvanja, neprodužavanjem radnog odnosa nakon završetka radnog veka itd. Ostali članovi, saradnici, asistenti, docenti, vanredni i redovni profesori postaju ili ne postaju deo sistema. Ako su postali deo sistema oni se uključuju u mobing i dalje napreduju.

Žrtva mobinga se oseća veoma poniženo i u početku ne zna šta se dešava, jer ne vidi razlog zašto to neko ko je visookoobrazovan čini. Tek kasnije uviđa da je reč o čuvanju pozicija, koje su veoma često nezaslužene. U fazi kada žrtva ne zna šta se dešava, ona se stalno prispituje gde je pogrešila i traži krivicu u sebi. Kada žrtva shvati o čemu se radi ili nema kome da se obrati, ili i onima kojima se obrati ne mogu ili neće da je zaštite od mobinga na instituciji na kojoj radi. U praksi može da se dogodi da žrtva nema podršku niti od najbližih i do pojave „dvostrukog mobinga“ i napada od onih od kojih se očekuje podrška što vodi ozbiljnim oboljenjima.

Mobing kod žrtve može da izazove poremećaj sna, psihičke, psihosomatske, mišićno/skeletne zdravstvene probleme i hronična oboljenja. Najčešći simptomi su kardiovaskularni problemi i glavobolje. Studije pokazuju da postoji uzročno posledična veza između stresa i kardiovaskularnih oboljenja, kao i da kod nekih osoba koje su izložene mobingu postoji visoki rizik od suicida. Žrtve mobinga takođe prijavljuju značajno više probavnih problema, hronični zamor, vrtoglavicu i povećanje telesne težine. Takođe, mogu više koristiti alkohol i droge, kao i lekove, posebno antidepresive . Većina ljudi koji doživljavaju traumatični događaj imaju reakcije koje mogu uključiti šok, bes, nervozu, strah, pa čak i krivicu. Usled mobinga kod žrtve može da se razvije simptomatologija Post-Traumatskog Stresnog Poremećaja (PTSP). Za osobu sa PTSP- om, osećanja izazvana traumatičnim događajem se nastavljaju i čak povećavaju, postaju tako jaka da sprečavaju osobu da normalno funcioniše.

Ako žrtva ne dobije zaštitu od poslodavca ili je sam poslodavac mober, ukoliko žrtva ne napusti posao krajnji ishod mobinga može biti ,,prirodna smrt” (kraći životni vek, iznenanadna smrt (srčani napad ili  moždani udar )) ili suicid, tako da gledano sa zdravstvene strane za žrtvu je najbolje da potraži novi posao i da pravdu potraži na sudu. Sa socio-ekonomskog stanovišta javlja se odsustvovanje sa posla zbog zdravstvenih problema, gubitak posla ili davanje ostavke, a sve to utiče kako na odnose u porodici tako i na finansijsko ekonomsko stanje i kvalitet života porodice.

Motiv mobera na univerzitetu je verovatno strah od konkurencije. Pri tom, akademska zajednica potpuno gubi iz vida interes fakulteta, ali i interes šire stručne zajednice, stavljajući lične interese pojedinaca iznad opštih. Motivi mogu biti i protekcija i nepotizam, a to ukazuje da postoje indicije da motiv mobera može biti i korupcija. Takođe motiv mobera može biti i njegovo seksualno predatorstvo. Prva presuda za mobing na univerzitetima u Srbiji ukazuje da mobing može biti i kazna za „neposlušnost“, a slučaj afere „Indeks“ pokazuje da nažalost mobing može biti i sredstvo za odmazdu. Iz svega navedenog se vidi da je osnovni motiv onih koji se uključuju u mrežu visokopozicioniranog mobera karijerizam.

Posledica  umreženog mobinga  i  negativne  selekcije  uzrokovane njime na širu akademsku zajednicu u Srbiji je da se profesori ne oglašavaju povodom kupovine diploma i očiglednih plagijata političara, da ne bi sami bili prozvani za način ostvarivanja uslova za sticanje  zvanja ili opstruirani u izboru za viša zvanja, izboru i reizboru za visoke funkcije i neke druge benefite. Mobing u okviru visokog obrazovanja nije zastupljen samo u srpskoj akademskoj zajednici, već je problem i drugih akademskih zajednica. Sistemsko zlostavljanje, uznemiravanje i zloupotreba obično se identifikuju sa siromašnim, slabijim ili toksičnim organizacionim kulturama.

U studiji tri slučaja mobinga u visokom obrazovanju iz tri različite institucije  u Sjedinjenim Državama je rezimirano da su sa institucionalne strane sva tri slučaja sadržavala najmanje tri uobičajena učesnika mobinga: primarnog mobera, one koji se pridružuju primarnom moberu,  tip ličnosti koji su autori nazvali “otrovnom strelicom” i treći učesnici oni koji  zatvaraju  oči pred onim što se dešava koji su nazvani „tiha“ grupa. „Tiha“ grupa ima nevidljivu ulogu, i to su oni koji bi trebalo  da reaguju, ali ne reaguju, već odgovornost prebacuju na druge. Sve žrtve su izjavile da kada je mobing prvi put počeo nisu znale da se to dešavalo i da su mislile da su one uzrok problema, ali da su kasnije shvatile da ih je od samog početka izolovao primarni podstrekač mobinga. Dve žrtve su počele da koriste antidepresive, a treća je bila u početnoj fazi mobinga i uspevala je  da se izbori sa pritiskom uzimanjem godišnjeg odmora (Staub, 2015).

U  studiji u Indiji jedna trećina nastavnog osoblja smatra da postoji kultura zlostavljanja u sistemu (Singh, 2017). Najčešći oblik zlostavljanja je bio prekomerna kritika starijih i šefova, nakon čega sledi neprestano menjanje instrukcija. Pored toga je bilo prijavljeno ponižavanje,  odbijanje razumnih zahteva, prekomerno radno opterećenje, verbalno nasilje, postavljanje nerealnih ciljeva i  pretnje izbacivanjem  sa posla. Žrtve zlostavljanja su imale psihološki odgovor u vidu: gubitka poverenja i samopouzdanja, depresije, gubitka apetita, razdražljivosti, straha od odlaska na posao, anksioznosti, glavobolje, gubitka sna i želje da se udalje od posla. Dve trećine žrtava nisu nikada nikome prijavile zlostavljanje. Kada su žrtve prijavljivale zlostavljalje samo su u jednoj trećini preuzimane mere zaštite žrtve, ali je u svim tim slučajevima i došlo do poboljšanja situacije.

Postoji niz mera koje se mogu preduzeti da bi se suzbila negativna selekcija kadrova kao posledica mobinga. O predloženim merama čitajte u nastavku ovog bloga naredne nedelje.

Izvodi za ovaj tekst preuzeti su sa: Malcukov, B. S. (2018). Umreženi mobing u visokoškolskim institucijama i njegove posledice na širu akademsku zajednicu u Srbiji. Sociološki Pregled, 52(3), https://drive.google.com/file/d/1lNeyRgjsfHvXJzfMgq5v_XxJooGF3Dkp/view.

 

Dr Biljana S. Maluckov

Zahvaljujem  svima  koji su me svojim nečinjenjem inspirisali da napišem ovaj rad. Rad je nastao iz potrebe da se  ohrabre sve žrtve mobinga da o tome javno govore i da vide da nisu same. Mobing na univerzitetima nije sporadičan, već  je masovana pojava,  što porvrđuju i najnoviji slučajevi  u Kragujevcu i Ćupriji.

 

 

6 komentara

Dodajte komentar

  • Takva situacija ce sve postojati dok se ne uvede da finansiranje projekata i fakulteta zavisi od rezultata naucnog rada. Profesori treba da shvate da ne daju oni posao nekoke vec im je samo predata obaveza da biraju asistente jer se to sve finansira iz dzepa ne profesora vec gradjana Srbije. Takodje da im finansije zavise od rezultata naucnog rada ne bi se tako ponasali vec bi zaposljavali vredne radne ambiciozne a ne neradnike i ulizice. Tako da kako sejes tako zanjes.
    Prepopučujem (3) Ne prepopučujem (1)
  • Kod nas to funkcionise ovako vec godinama: profesor bira asistenra koji je od njega gluplji i lakse se sa njim manipulise i to zato da ga ne ugrozava i to tako ide sve dok jedan od asistenata koji kasnije i sam postane profesor ne bude toliko glup da izabere asistenta koji je od njega pametniji, a onda sve krece iz pocetka...
    Prepopučujem (4) Ne prepopučujem (1)
  • I ja sam tako prosla.Profesor me ucenjivao da ce da da pozitivno misljenje o mom radu ako ja kao asistent ne preuzmem sve njegove obaveze.Sa 25 godina, to mi je bilo prvo radno mesto.Nisam znala sta da radim.Na kraju sam razgovarala sa rukovodiocem visokoskolske institucije i rekla sta je u pitanju.Rekao mi je da slobodno kazem doticnom profesoru da to ne mogu da radim.To sam i uradila, i ostala bez posla.
    Prepopučujem (5) Ne prepopučujem (0)
  • Svaka cast! Ovaj naucni rad je zasnovan na istinitim cinjenicama, koje se desavaju svuda u Srbiji, a pogotovo u jednoj visokoskolskoj ustanovi. Cinjenice, koje si navela u ovom radu bi trebale da se objave na televiziji, kako bi sira javnost bila upoznata.
    Prepopučujem (5) Ne prepopučujem (0)
  • Hvala Bojana! Treba da se udružimo svi protiv ove pojave!
    Prepopučujem (6) Ne prepopučujem (0)
  • Hvala na tekstu koji je istinit, potresan i ohrabrujuci jer se polako izlazi sa istinom na videlo.Nazalost jos gore je u institutima, Direktori se biraju po principu kartelskog lobiranja, niko ih ne kontroli[e i demostriraju moc nad svakim ko nije idolopoklonik. Pandorina kutija se otvorila sa aferom u institutu i Vinci, Borskom Institutu,i treba prosiriti i na ostale institute jer je svuda isto.
    Prepopučujem (8) Ne prepopučujem (0)