SR EN

BLOG

“S kim si, takav si” – ima li balkanski model istraživačkog rada društvo?

Objavljeno: 24. 10. 2017. Autor: Nevena Kulić

Kakvo je stanje mladih evropskih naučnika? Gde je Balkan u tom modelu? Iako perspektive o naučno-istraživačkom radu u inostranstvu u mnogome zavise od oblasti, geografije i faze u karijeri istraživača, određene karakteristike su zajedničke i daju odgovor na postavljena pitanja.

Prva i osnovna karakteristika naučne karijere posle doktorata u evropskom kontekstu je nesigurnost posla, stalna promena pozicija i zvanja, konstantan pritisak da se objavi što više (kvalitetnih) radova i internacionalizacija istraživačke karijere: veliki broj naučnih radnika provede prve godine karijere seleći se iz jedne zemlje u drugu. Osnovna ideja je da je akademsko tržište jedinstveno i da nema razlike među univerzitetima. Objavljivanje radova na engleskom učinilo je da je moguće raditi u bilo kojoj zemlji, sve dok je univerzitet spreman da sarađuje.  Ovo je u potpunoj suprotnosti sa nekadašnjim modelom gde je akademski posao (u velikom broju zemalja)  započinjao na jednoj instituciji i trajao do kraja karijere; u novim uslovima, ovakav model je nesvakidašnji i relativno redak.

Evropski model je dodatno specifičan zbog racionalizacije kadrova, ukidanja državnog finansiranja univerziteta, privatizacije obrazovanja i slično. Na primer, prema pisanju Guardiana, procenat GDP-ja koji odlazi na finansiranje istraživačkog sektora u Britaniji je od 2012. jedan od najnižih u Evropi.  Velika Britanija je praćena i drugim zemljama, na primer Italijom: italijanska vlada je reformom Gelmini u 2011. godini značajno smanjila državno finansiranje univerziteta, i ograničila  prijem novih kadrova. U isto vreme, racionalizacija na nacionalnom nivou je  delimično kompenzovana nacionalnim i evropskim naučnim fondovima koji finansiraju projekte od izuzetnog potencijala i značaja za (evropsku) nauku. Fondovi ovog tipa postali su osnova istraživačkog rada u Evropi i glavni izvor finansiranja (društvenih) nauka.  Poslednjih dvadeset godina finansiranje preko European Research Council-a i nacionalnih istraživačkih agencija (npr.: DFG, SNF), doveli su do ogromnog broja novih istraživačkih projekata i radnih grupa koje su značajno promenile tradicionalnu sliku nekih nauka. Nekada su rad u timovima i publikacije sa mnogo imena, bile karakteristika medicinskih, prirodnih i tehničkih nauka. Od naučnih radnika u društvenim naukama očekivalo se da izraze svoje sopstveno mišljenje i pokažu jedinstveno viđenje realnosti, objavljujući samostalno. Iako je ova karakteristika ostala deo nekih disciplina, kao što su društvena i politička teorija ili filozofija, primenjenje društvene nauke su sve više karakterisane istraživačkim timovima sa velikim brojem doktoranada, istraživača i profesora koji, kao krajnji rezultat, imaju veliki broj timskih radova. U kojoj meri je ovakav preokret dobar za evropsku nauku, presudiće vreme. Činjenica je da je veliki broj novih publikacija povećalo standarde objavljivanja i kvalitet istraživačkog rada. Negativno je to što je cena visoka: gubitak individualnosti istraživača i naučnog identiteta. Osim toga, nedostatak javnih fondova uticao je na istraživače i naučnike iz svih oblasti da konstantno traže nova sredstva, pišu projekte i organizuju projektne timove, ukidajući vreme i kvalitet obrazovanja studentima i usporavajući razvoj univerzitetskih katedri.

Međutim, šta se dešava sa naučno-istraživačkim radom nekoliko godina posle doktorata, i posle prvih uspeha u istraživačkoj karijeri? Da li su evropske katedre u društvenim naukama zaista u mogućnosti da prime u stalni radni odnos veliki broj novih istraživača i profesora? Ovo je delikatan momenat u karijeri svih mladih naučnika, jer se od njih očekuje da napreduju u profesiji preuzimajući uloge docenta, vanrednog i redovnog profesora, drugim rečima, pozicija kojih ima nedovoljno da zadovolje ponudu.  Istovremeno, ovo je trenutak u kome evropski model počinje da posustaje i da se deli na različite škole i filozofije.  Nemaju sve  zemlje u Evropi isti kvalitet naučnog rada i iste uslove u trenutku kada se prođe prva faza. Naprotiv, može se govoriti o više odvojenih modela razmišljanja i finansiranja istraživačkog rada koji karakterišu evropsko podneblje.

Neki sistemi predstavljaju zatvoreno tržište, kao što je slučaj sa Italijom, Nemačkom ili Austrijom. Njih  karakterišu interni kandidati i klijentelizam. Nemačka je, istovremeno, primer zemlje sa velikim brojem doktoranada i izuzetno malim brojem profesorskih mesta: redovno zaposlenje započinje posle 40. godine, dok do tada naučno-istraživački rad podrazumeva ugovore na određeno vreme. Sa druge strane, Velika Britanija ili Holandija predstavljaju otvorene modele u kojima se prihvataju istraživači iz inostranstva sa dobrim kvalifikacijama i visokom produktivnošću. U ovim zemljama moguće je dobiti profesorske pozicije relativno rano i ostvariti brzi progres u karijeri. Međutim,  zajednička odlika svih modela  je da za stalne pozicije treba  naučiti jezik zemlje u kojoj je univerzitet i obezbediti nacionalne kvalifikacije, pa se na taj način slika o međunarodnoj bezgraničnoj mobilnosti menja i jedinstveni evropski model postaje više iluzija nego realnost. Kvalifikacije za profesorski rad (habilitacija) i dozvole za nastavu imaju strogo nacionalni karakter i zahtevaju da se kandidati prilagode nacionalnim pravilima kako bi ostvarili karijeru u određenom kontekstu. Mobilnost posle ovog koraka je retka.

Gde je Balkan u evropskom modelu? Reforme uvedene poslednje decenije uvele su doktorske studije od tri i četiri godine i na Balkan. Međutim, veliki broj privatnih univerziteta povećao je broj doktorata i doktoranada, čineći tržiste raznoliko po kvalitetu i standardima. Balkanski model akademske karijere, sa druge strane, je doživeo malo promena: tipično uzlazna karijera se započinje na instituciji na kojoj se doktorira, favorizujući interno tržište kandidata. Fokus je i dalje najvećim delom na nastavi i eventualno na primenjenim istraživanjima za internacionalne organizacije, dok je redak  naučno-istraživački rad. To je razlog što je Balkan retka tema u naučnim publikacijam najviših standarda, a i objašnjenje zašto Balkanski univerziteti jos nisu dovoljno prisutni u prijavama za međunarodne istraživačke fondove. Evropska komisija je od 1.01.2017 otvorila fondove European Research Council-a  za veliki broj država sa Balkana, konstanto ističući kako malo prijava dolazi  iz zemalja istočne i srednje Evrope.  Postoji izuzetno interesovanje da se sarađuje sa Balkanom, što zbog interesante istorije Balkana, što zbog potencijala koji region ima u vidu velikog broja univerziteta.

Naravno, ključno pitanje je da li je evropski model naučno-istraživačke karijere onaj kome treba težiti, naročito u društvenim naukama, i koji od mnogobrojnih modela sa evropskog tržišta treba uzeti kao dobru praksu za ugledanje. Nestabilnost istraživačke profesije je dovela do ogromnog odliva kadrova iz zemalja poput  Italije ili Španije, kao i do nezadovoljstva istraživača u srednjoj Evropi. Brexit je uticao na promene politike zapošljavanja kadrova u Britanskom sistemu, tako da ni Britanija nije više model za kopiranje.

Jedan od najboljih načina da se Balkan uključi u Evropske tokove jeste ulazak u Evropske projekte, i podizanje standarda istraživačkog rada kako bi se omogućilo da mladi naučnici sa Balkana budu dovoljno kompetitivni da takve projekte dobiju. Finansiranje u okviru Horizonta 2020 samo je jedno od mogućnosti koje se pružaju univerzitetima sa Balkana. U tom kontekstu, saradnja između različitih univerziteta na Balkanu je atraktivno rešenje koje bi sigurno povećalo stopu uspeha.  Reorganizacija postojećeg sistema akademskog rada, kako bi se mladi profesori oslobodili izuzetno velikog broja časova i posledično podstakli na veću naučnu produktivnost, takođe je izuzetno bitna. Magična rešenja ne postoje i treba krenuti od osnovnih promena. U svakom slučaju, Balkan ima priliku da da svoj doprinos Evropskoj nauci, i Evropa bi verovatno takve pokušaje pozdravila i nagradila, naravno u okviru onoga što trenutno i sama može da ponudi.

Dr Nevena Kulic

Max Weber Research Fellow

Department of Political and Social Sciences

European University Institute

Dodajte komentar